» Pošto tebe većina ljudi zna preko muzičke, ili grafiti scene, kao Nidžu Bleju, da li bi smetalo da kažeš neupućenima tvoje pravo ime?

Moje pravo ime je Nikola Stojadinović, ali zapravo je to potpuno zanemarljiva stvar jer se kroz stvari koje radim ne predstavljam kao taj Nikola, već kao taj zamišljeni lik Nidže Bleje, koji mi je nekako zapravo druga strana, preko koje mogu da iznosim neka mišljenja koja su zapravo zaključci nekih dogadjaja koji se zapravo nisu ni dogodili. zapravo :)

» Tvoj deo na muzičkoj sceni je ostavio veliki utisak na mlađe generacije. Gde nalaziš inspiraciju za svoje pesme?

Pa moje iskreno mišljenje je da je inspiracija jako bitna stvar, ali da se takodje taj osecaj koji poseduje neko ko pokusava da stvori nešto, može interpretirati, u smislu da možemo sami sebe da navedemo da budemo inspirisani, to jest da naučimo da se inspirišemo. To je jako bitna stvar iz razloga što ljudi ostaju uskračeni da se izraze jer nisu umeli sami sebe da pokrenu, ali ne iznutra, već spolja nekim drugim dešavanjem koje njih intrigira i menja kroz stavove.
U početku su inspiraciju sačinjavale stvari koje su bile vezane za emocije, za taj neki neispunjeni deo sebe koji svako od nas traži u nekim drugim ličnostima. Kasnije se sve to menjalo, nastajale su pesme bez smisla i razloga koje ništa nisu govorile, i samim tim im je taj nedostatak inspiracije zapravo davao taj pečat oreginalnosti. Dok u poslednje vreme pred navalom svih tih pravaca iz kojih možemo da izdvojimo svakojake definicije najrazličitijih ljudi, imao sam tendenciju da kroz sopstvenu kreativnost zadovoljim neke segmente društva ka kojima nisam naklonjen. Hoču reći da sam nekako pokušavao da spojim spoivo sa nespoivim, gde se naravno izmedju svega izgubila kreativnost i inspiracija kakvu sam poznavao kada sam počinjao da se bavim muzikom. Dakle poenta muzike iz moje tačke gledišta u ovom trenutku je da mora da mrda, ukoliko ona na mrda, jebeš inspiraciju.

» Koliko si dugo na sceni, i da možeš da se vratiš na početak da li bi nešto promenio?

Pa svoju prvu pesmu sam snimio sa svoih 15 godina, i iskreno ne znam kako se sve to odvilo do ovoga što je sad i iskreno uopšte ne bih želeo to da analiziram, možda bih saznao nešto što ne želim da znam, pa bi to prihvatio kao nešto što sam želeo da znam, tako da bi zaključak bio da ne bih ništa menjao, jer je trebalo da bude baš ovako kako je bilo, jer je tako bilo. Ali nisam tačno ni siguran za to da li sam ikada bio na sceni, bar na onaj način na koji se misli kad se to kaže. I pored mnogobrojinih pesama od koih večina nisu objavljene, postojalo je samo jedno publikovano izdanje, publikovano od strane izdavačke kuće "Diskos". Album "Srce Srcu" je uradjen u saradnji sa Vice mc-em i u saradnji sa Krik organizaciom. To je jedini momenat za koji možemo reći da su se stvari dovele na taj nivo da možemo pominjati neku scenu. Dok se sticajem okolnosti cd nije pronašao samo na prodajnim mestima kao što su maxi diskonti i omw pumpe... Dakle nećemo o tome više govoriti. :)

» Da li pripremaš neki album, ili ipak projekat u skorije vreme?

Pa vidi, Još od gore pomenutog albuma "Srce Srcu" prestao sam da razmišljam o bilo kakvom objavljivanju. Iskren da budem sve vreme se nešto snima, i sve vreme je muzika tu negde u ovom ili onom obliku, ja sam samo shvatio da mogu da postignem ono što želim i bez izdavanja bilo kakvih projekata. Dakle moj jedini cilj koji želim da postignem je da se pesme koje snimam slušaju, za to mi služi net, i prazni cd-ovi, i što se mene tiče niko nikad ne mora da mi objavi album, ovaj grad je toliki da ako bi ga pustio malo glasnije na ozvučenju ceo grad bi ga čuo. :)

» Šta misliš o nazovimo je „demo“ sceni? Da li te je iznenadio neko, ili koga bi izdvojio od mlađih umetnika?

Trudim se da ne budem upućen u ono što se danas naziva demo scenom iz jednog prostog razloga, došli smo u situcaiju kada i Black Mc koga ja jako cenim i poštujem, dolazi u situaciju u kojoj on registruje sopstvenu izdavačku kuću, pa dobijamo još jednog izdavača pod imenom "Phantom Records". Da li treba da pominjem brisanje granice izmedju demo scene i ljudi koji bi trebali da izdaju albume na svakih mesec dana. Ukoliko je nejasan primer koji sam naveo, samo ću pomenuti da mi imamo više ljudi koji prave muziku nego ni koji je zapravo samo sluđaju, hoću reći gde je tu scena?
Zapravo imamo samo gomilu koja snima pesme, i jako mali broj onih koji to zapravo kritikuju i ocenjuju sa tačke gledišta jednog slušaoca, jer svi su danas profi. :)

» Da li misliš da na domaćoj sceni možeš postati slavan, ili dobiti neku dobru ponudu?

Pa ja mislim da ja uopšte ne mislim o tome.

» Koliko si otvoren za saradnju sa mladim neafirmisanim umetnicima? Da li postoji način da te ljudi kontaktiraju?

Jako sam zainteresovan za saradnju sa neafirmisanim bendovima i izvodjačima. Iz jednog prostog razloga, ja se sećam koliko je meni sve to bilo bitno, tako da ne umem da ostanem gluv na taj vid dobre volje. Kontaktirajte me preko myspace-a.
www.myspace.com/nidzableja

» Da li pišeš nešto drugo osim tekstova za pesme?

Napisao sam knjigu pod nazivom "Starac I Mladost" u kojoj se zapravo priča ta neka standardna životna priča povezana sa dešavanjima kao što su ljubav, prijatelji, porodica, snovi, mogučnosti, tačke gledišta...
Ternutno pišem još jednu pod nazivom "Pomeri Se Napred" u kojoj je glavna tema ta ljudska inertnost prema menjanju položaja u kome se nalazimo, u prihvatanju i prilagodjavanju novim stvarima.

» Ti takođe crtaš grafite. Kako i kada si otkrio ljubav prema spreju i zidu?

Još kao mali sam voleo da gledam sve te uredno išarane zidove, tada je to još uvek kod nas tek počinjalo, pa su tu bili prepoznatljivi silveri izvijugani u svim smerovima sa strelicama i potpisima koji su u meni izazivali oduševljenje. Sve je tada jako ličilo iako se sa neke druge tačke gledišta jako razlikovalo, dok danas postoji na desetine stilova koji dominiraju na našim zidovima. Tako sam prvi put u 6. razredu kupio svoj prvi prej i pokušao da napravim nešto što bi se moglo nazvati grafitom. Zanimljiva je ta stvar koja se prema našim idejama oblikuje i poemra napred u odnosu na poziciju na kojoj već stojimo. Nekad je poenta bila napisati svoje ime da bi mogli da ga pročitaju i svi i dive se što si baš ti to nacrtao, do momenta u kom su postale bitne neke nijanse i proporcije, dimezije i kompozicije, i sve se to više ne odnosi na čoveka svakog i direktno, sada to postaje jedan jako složeni i koplikovan proces jednog naizgled običnog odnosa sa ljudima. Poenta je zapravo da se ta ljubav prema spreju i zidu stalno menja i po načinu odražavanja i po intezitetu.

» Da li crtaš samo grafite, il si ipak talentovan i za drugu vrstu crtanja?

Pa postoji samo jedna stvar koja razlikuje one koji su talentovani od onih koji to nisu, a to je upornost. Hoću da kažem da zapravo stvar koju ljudi zovu lepim crtanjem ili umetnošću ne postižemo rodjenjem i talentovanošću, već samo rad koji nas zapravo dovodi do mogućnosti da kroz mnogobrojne probe dolazimo do onoga ka čemu težimo. Svakako da se u meni budi potreba za površinskim izražavanjem na najrazličitije načine, ko zna možda se sve ovo jednog dana pretvori u slikanje.

» Većina ljudi je videla tvog „čikicu“, da li on ima neko posebno značenje?

Pa postoi nekoliko priča vezanih za tu temu. Jedna od tih je da u grafiti umetnicima se razlikuje nekoliko pravaca onoga što crtači vole da rade iako se neki od njih pa možda čak i većina ipak kreće svim pravcima. Postoji takozvani bombing, koji se odnosi na brzo iscrtavanje jednostavnih ili manje složenih skica koje su velike da bi bile efektne i jednostavne da bi bile lako čitljive, a ne da bi bile lepe ili bile tu kao nešto što bi trebalo da ukrasava okolinu. Pretežno se crtaju na mestima gde nije izvodljivo nacrtati legalni grafit. Najveće dostignuće u tom smislu je ako jedan crtač postigne to da u svim delovima grada ima svoje radove, tako da praktično gde god da odete možete da naletite na njegov rad bilo da idete medju stanbene zgrade, poslovni prostor, sportska isgralista, itd. Tada se za nekoga kaže da je "All City". Fora je u tome što mnogo ljudi u našem gradu crta, većina njih crta aktivno, ali niko zapravo ne razume da je i pored svega ovo jako mali grad, ovde nije toliko teško iscrtati svaki deo grada i postati primećen, i baš u inat tom stavu dodjoh na ideju da u samo nekoliko dana išaram svako moguće vidljivo mesto na koje bi vaše oko pogledalo kada biste prolazili tuda. A druga priča koja isto tako suštinski bitna je ta da u ovoj zemlji imamo medije preko kojih nam nameću teme za razmišljanje pa su u poslednje vreme jedne od bitnijih, ko će pobediti na izborima, šta će biti sa Kosovom, koliki je evro, oće li hleb da poskupu... I automatski nas ubede da imamo slobodu mišljenje jer možemo da biramo o čemu ćemo da mislimo, ali većinom mislimo o ponudjenim temama, što znači da smo ipak sa jedne strane usmereni, dok opet ne postoji ni jedna stvar koja nas većinski inspiriše da pokrenemo razmišljanja o sebi o svojim stvarima koja nas se svakako mnogo više tiču od tih koje su nam nametnute. I tu se pojavjuje "čičačuljak", on skreće pažnju svakome na svakom koraku, čak iako ste sa Dedinja gde ne postoji ni jedan crtez čikice, ili pak sa Banjice, u jednom trenutku čete otići do centra na palačinke, ili do Delta Citija i sigurno čete proći pored nekog mesta koje je izbombardovano tim znakom. I šta se onda desi? Onda počinju ljudi da se pitaju ko je to, šta je to, šta to predstavlja, da li je to broj 7, slovo M, neko krilo... I automjatski podstakne ljude na razmišljanje ali ne i na stvar ili pravac kojim će razmišljanje da se kreće. I tu se ostvaruje ta misao koju nam medije ne dozvoljavaju da ostvarimo. To je zapravo suštinska vaznost tog projekta.

» Koja je tvoja poruka mladim crtačima i muzičarima?

Poruka svim mladim crtačima je da samo nastave da crtaju, niko se naučen nije rodio. A muzičarima da nastave da stvaraju, jer je to jedini način da se ostvare.

Intervju odradio: .:soNta:.

E-mail (neće biti prikazan)

Ime

Naslov

Komentar
 preostalo

Pošalji